TI GLADNI, GLADNI HORMONI – drugi deo

Mi ovde na T-Nation-u ih jednostavno obožavamo – njih, hormone. I ako to niste shvatili iz samog naziva naše male publikacije, mogli ste da zaključite na osnovu desetine članaka o hormonima koje smo objavili tokom godina. Da, mi ovde u u štabu T-Mag-a volimo naš Testosteron, naš Hormon Rasta (GH), naš Insulin i naš Glukagon. U stvari, poslednji petak u mesecu je posvećen anaboličkim hormonima. “Hormonski Petak”, kako ga zovemo, je dan kada svaki član T-mag ekipe oblači odoru svog omiljenog anaboličkog hormona. Trebali ste videti JB-a (prim.prev. John Berardi) prošlog meseca. Sa tim steranskim prstenom oko njegove, kako on kaže, “Testosteronske fabrike”, bio je na korak od odlikovanja za najbolji kostim.

Kao rezultat njegovih kreativnih kostimografskih ideja i njegove britke srčanosti, JB ne samo da je dobio lutku “Jenny” za vikend, već je zaslužio i pravo da ispita relativno nov hormon koji je u poslednje vreme bio izvor mnogih debata i konfuzija. JB je već pokrio sve velikane: Testosteron (The Big T, Parts I i II, The Steroid Manifesto, Parts 1, 2, i 3), Hormon Rasta (The Fountain of GH), i Insulin (The Anabolic Power of Insulin). Sada je vreme da JB prečešlja i tog novog vragolana u kvartu – hormon Leptin.

Istaknite se

Kao što smo rekli prošle nedelje, Leptin je hormon koji se luči kao posledica ekspresije OB gena. O mehanizmu koji dovodi do ekspresije OB gena i lučenja Leptina smo već govorili, a tri osnovna ćelijska signala su:

• Povećan energetski/glukozni protok (fluks) kroz HBP

• Povećana količina metabolita triglicerida. Ovo uključuje digliceride i slobodne masne kiseline.

• Pojačan pritisak u adipoznom tkivu usled ćelijskog rastezanja (povećanje veličine adipoznog tkiva)

Kao što vidite ova tri fenomena dovode do reakcijskih mehanizama pri čemu i akutno i hronično prejedanje ili gladovanje utiču na ekspresiju OB gena i lučenje Leptina. Ako se prejedamo više ugljenih hidrata će proticati kroz HBP, više triglicerida će biti metabolisano, i povećaće se veličina adipoznog tkiva. Ovo dovodi do povećanog lučenja Leptina. Obrnuto, u slučaju gladovanja, dostupnost ugljenih hidrata i triglicerida će biti umanjena, kao i veličina adipoznog tkiva. Naravno, ovo znači manje Leptina.

Obzirom da znamo zašto se Leptin stvara, kako bi bilo da razgovaramo o tome gde se stvara? Kod odraslih ljudi, veći deo leptina se stvara u belom adipoznom tkivu. Ovo bi trebalo da je očigledno na osnovu gore izloženog. Međutim, Leptin je pronađen i u sledećim tkivima, što ga čini sveprisutnim:

• Braon adipozno tkivo (BAT)

• Želudačni epitelijum

• Placenta

• Skeletni mišići

• Mlečne žlezde

O Pacovima i Salu

Kada je Leptin prvobitno pronađen, naučnici su otkrili da su pacovi koji su imali mutacije OB gena (i nisu mogli da luče Leptin) postali nenormalno debeli. Kad kažem debeli, ne mislim na “elegantno popunjeni”. Kažem vam da su bili toliko debeli da su članovi NAAFA-e pokazivali prstom i smejali se. Ova ekstremna gojaznost kod debelih pacova je nastala usled mutacija OB gena. Kod ovih životinja bilo je jednostavno premalo Leptina. Zanimljivo je da kada im je dat Leptin kod ovih zdepastih pacova je uočeno ubrzanje metabolizma i izgubili su velike količine sala.

Kao rezultat ovih istraživanja naučnici su spekulisali da je Leptin potencijalni magični hormon za mršavljenje. Nažalost po farmaceutske kompanije koje su se odmah bacile na prava da prodaju sintetički Leptin, ova hipoteza nije bila uspešna. Naime, još jedan uzorak pacova je otkriven, uzorak koji je bio debeo koliko i pacovi sa manjkom leptina, ali koji je imao adekvatnu koncentraciju istog u krvi. Ovi pacovi, umesto manjka leptina, imali su problema sa receptorima za leptin. Stoga leptin koji je bio prisutan nije mogao da obavi posao.

Kao dodatak ovim novim dokazima kod glodara, sprečavajući mogućnost da se zarade bilioni od prodaje Leptina, i novootkriveni podaci kod ljudi su pokazali da će Leptin teško pomoći gojaznima da skinu tih nekoliko stotina funti. Istraživanje je jasno pokazalo sledeće:

a) Veoma mali broj gojaznih ljudi zaista pati od mutacije OB gena

b) Veoma mali broj gojaznih ljudi zaista pati od mutacije receptora za leptin

c) Gojazni ljudi obično imaju veoma visoku koncentraciju leptina u plazmi

Budući da gojazni ljudi već imaju i previše Leptina, istraživanja su usmerena na to kako ove osobe mogu imati toliko leptina, a ipak imaju neuspeh u redukciji telesne težine, za razliku od naših krznenih prijatelja glodara. Jedna hipoteza koja je dobila na popularnosti ističe da rezistencija na leptin dovodi do gojaznosti kod ljudi. Drugim rečima, veoma gojazni su postali takvi upravo jer su na neki način netolerantni na povišen leptin. Kako jedno istraživanje kaže: “Rezistencija na leptin nije najbolje definisana, međutim ovaj naziv se uglavnom koristi da bi označio da leptin ne obavlja svoje centralne i periferne funkcije.”

U ovom momentu postoje neki dokazi koji idu u prilog ovoj hipotezi. Obzirom da po svemu sudeći leptin ima centralne efekte, moguće da je zasićeni transportni sistem krvno-moždane barijere povezan sa gojaznošću. Kako gojazni ljudi imaju odnos CSF (cerebrospinalni fluid/tečnost) i plazme mnogo niži nego oni koji imaju normalnu kilažu, izgleda da samo određena količina leptina može da prođe krvno-moždanu barijeru i dođe do mozga. Kao dodatak, kod pacova, gojaznost izazvana ishranom je praćena visokom koncentracijom leptina u plazmi. Izgleda da ovaj leptin ne sprečava gojaznost. Međutim, kada je leptin unet intra-cerebroventikularno (direktno u mozak), oni gube na kilaži, što ukazuje na potencijalni transportni limit krvno-moždane barijere.

Iako ovi podaci pružaju osnovu za ideju da postoji određena/limitirana količina leptina kojoj je dozvoljeno da uđe u mozak i zbog toga vid “rezistencije” na leptin postoji kod višeg nivoa lučenja istog, neki autori veruju da je rezistencija na leptin u stvari pogrešan naziv. Ovi istraživači smatraju da leptin možda nije dizajniran da funkcioniše u tako visokim koncentracijama koje se sreću kod gojaznih, Leptin je možda značajniji u odsustvu nego u prisustvu (tj. možda je bitniji u slučaju restrikcije kalorija, a ne prevelikog unosa, što je često slučaj kod gojaznih). Drugim rečima, nije da gojazni “neadekvatno” reaguju na leptin. Umesto toga, ovi autori smatraju da gojazni ni ne treba da imaju toliko leptina i zbog toga i ne reaguju na njegovo povišavanje iznad određene granice.

Šta radi Leptin?

Izgleda da hormon leptin utiče na gotovo sve sisteme u telu. Obzirom da postoje receptori za leptin u mozgu i u telu, možemo govoriti o ovim efektima kao centralnim ili perifernim.

Pošto se leptin oslobađa (većinom) iz adipoznog tkiva, izgleda da je ono periferni statički indikator stalnog energetskog balansa u telu. Kada se jednom otpusti u krv, pod normalnim okolnostima, leptin putuje preko krvno-moždane barijere i opažen je od strane receptora za leptin u hipotalamusu. Pošto ovi receptori imaju neku ideju o tome šta je “normalni” signal, promene u vezivanju leptina iniciraju oslobađanje serije anaboličkih (oreksigenih ili onih koji stimulišu unos hrane) i kataboličkih (anoreksigenih ili oni koji smanjuju unos hrane) hormona/neurotransmitera. Povećanje u leptinu dovodi do ekspresije nekoliko anoreksigenih (kataboličkih) hormona i neurotransmitera uključujući áMSH i CART. Ove hemikalije smanjuju glad i veličinu obroka.

Obrnuto, smanjenje u leptinu dovodi do ekspresije nekolicine oreksigenih (anaboličkih) hormona i neurotransmitera, uključujući NPY i AgRP. Ova jedinjenja pojačavaju glad i veličinu obroka. Ovo je više nego dobar način da se telo izbori sa viškom ili manjkom energije. Ako postoji višak, leptin se povećava, signalizirajući hipotalamusu da kaže telu da prestane da jede. Suprotno tome, ako postoji deficit, leptin se smanjuje, signalizirajući hipotalamusu da nas učini veoma gladnim. Za vas koji imate vizuelno pamćenje, evo slikovit prikaz onoga što se dešava kada se koncentracija leptina poveća u hipotalamusu.

Iako sam pomenuo samo nekoliko ključnih oreksigenih i anoreksigenih hormona/neurotransmitera, postoje brojni drugi koji mogu da deluju na leptin ili slične signalne sisteme kao leptin. Navedeni su niže:

Iako su ovi hormoni i neurotransmiteri koji regulišu energiju možda relativno novi za vas, važno je napomenuti da su oni odgovorni za opažanje reakcije tela na gladovanje (do koje dolazi usled smanjenog leptina). Kao odgovor na smanjivanje koncentracije leptina, ove hemikalije su odgovorne za izazivanje sledećih efekata:

a. Pojačanog unosa hrane

b. Smanjenog rasta skeletnih mišića

c. Smanjene potrošnje energije

d. Snižavanje telesne temperature

e. Smanjene reproduktivne funkcije

f. Pojačanog adrenalnog lučenja hormona stresa

g. Pojačanog parasimpatičkog tona

Obrnuto, ovi energetski regulatorni hormoni i neurotransmiteri su odgovorni za opažanje energetskog suficita (usled povećanog leptina). Stoga, kada se koncentracija leptina poveća, dolazi do sledećih efekata:

a. Smanjen unos hrane

b. Povećana potrošnja energije

c. Pojačan simpatički ton

Ponovo, za vas koji imate vizuelno pamćenje, sledi šema. Upamtite, leptin se reguliše u odnosu na akutno hranjenje kao i hronični energetski balans (meren od strane adipozne mase). Stoga iako je na šemi prikazan dobitak težine i gubitak težine kao regulatori, možete slobodno ove termine da zamenite sa gladovanjem i prejedanjem.

 

Primetićete da je glavna diskusija danas bila usmerena na centralne efekte leptina (u hipotalamusu). Međutim, leptin, kao što smo spomenuli ranije, takođe ima i brojne periferne efekte. Periferni efekti obuhvataju sledeće:

• U skeletnim mišićima, leptin povećava oksidaciju masti i insulinsku osetljivost, što delimično objašnjava njegove efekte na redukciju težine.

• Leptin verovatno deluje u harmoniji sa imunim sistemom, obzirom da životinje koje imaju nedostatak leptina imaju oslabljen imunitet. Ovo delimično objašnjava efekte dijete na slabljenje imune funkcije.

• Leptin verovatno igra važnu ulogu kod početka mentrualnog ciklusa obzirom da postoji recipročan odnos između koncentracije leptina i uzrasta kada se javlja prva menstruacija. Ovo znači da će devojke sa više telesne masti (i višim koncentracijama leptina) imati prvu menstruaciju ranije nego vitkije devojčice.

• Koncentracije leptina i testosterona su obrnuto proporcionalne u uslovima normalnog nivoa testosterona. To znači da kada leptin ide gore, testosteron ide dole. Obrnuto, kada leptin ide dole, testosteron ide gore. Ovo ne treba da čudi obzirom da gotovo svaki gojazan čovek često pati od hipogonadizma. Međutim, zapitajte se zašto i oni ekstremno mršavi takođe pate od hipogonadizma.

• Paradoks ovog odnosa jeste da je leptin delimično odgovoran za povećanje lučenja GnRH-a kao i LH, FSH i testosterona. Stoga, pri veoma niskim koncentracijama dolazi do pojave hipogonadizma. Ali veoma visoke koncentracije leptina direktno inhibiraju oslobađanje testosterona (leptin smanjuje sekreciju testosterona u testisima uprkos povećanoj GnRH aktivnosti), ponovo uzrokujući hipogonadizam. Stoga optimalna koncentracija leptina jeste na donjim normalnim nivoima. Nije slučajno da se ovo uglavnom sreće kod osoba sa malim procentom masti koje su uhranjene.

Kao dodatak ovim perifernim efektima, leptin pokazuje sledeće interakcije sa drugim hormonima:

• Leptin povećava GnRH u hipotalamusu

• Leptin smanjuje testosteron u testisima

• Glukokortikosteroidi povećavaju leptin u plazmi

• SNS aktivnost (epinefrin, adrenalin) smanjuje leptin u plazmi

• Testosteron smanjuje leptin u plazmi

• Insulin deluje sa leptinom stimulišući iste populacije nerava

• Insulin povećava ekspresiju OB gena

• Grelin se takmiči sa leptinom centralno, i ima suprotna dejstva od leptina

• Leptin i insulin senzitizuju zadnji mozak na anoreksigeni hormon CCK

• Sledeći adipocitokini (hormoni koje oslobađa masno tkivo) takođe mogu da budu u interakciji sa leptinom:

Resistin — adipocitokin koji bi mogao da reguliše insulinsku osetljivost

Adiponektin — poboljšava insulinsku funkciju – povećava se sa insulinom i smanjuje sa gojaznošću — povećava UCP2 u mišićima — povećava proteine za transport masnih kiselina — povećava acil-CoA oksidazu — smanjuje trigliceride u jetri i mišićima

Adipsin — je proporcionalan debljini — potreban je za sintezu ASP-a (proteina koji stimuliše acilaciju — a koji je uključen u korišćenje i esterifikaciju triglicerida i masnih kiselina)  — stimuliše sintezu triglicerida više nego insulin.

Kakav je to zvuk? Oh, to je zvono! Na brzinu bih hteo da sumiramo ovonedeljnu lekciju. Kao prvo, leptin se oslobađa od strane mnogih perifernih tkiva, ali je najveći igrač adipozno tkivo. Jednom kada se izluči, leptin ima svakojake divergentne efekte na periferne sisteme u telu, od kojih mnogi tek treba da budu rasvetljeni. Ovi periferni efekti uključuju interakcije sa mnogim hormonima u telu, kao i interakcije sa skeletnim mišićima, imunim i reproduktivnim sistemom. Leptin, takođe, deluje i centralno kako bi pokrenuo gomilu neurotransmitera zaduženih za stimulisanje ili redukovanje unosa hrane. Bitno je razumeti ove centralne i periferne efekte, jer su oni na kraju krajeva odgovorni za metaboličke promene koje se dešavaju sa unosom hrane, kao i sa dobitkom ili gubitkom kilaže.

Čas je gotov, to bi bilo sve za ovu nedelju. Ali ne propustite novu lekciju sledeće nedelje. Osvrnuću se na neke veoma bitne studije o unosu hrane i raspravljaćemo o nekim novim podacima koji pokazuju kako injekcije sintetičkog leptina mogu da pomognu kod sprečavanja usporavanja metabolizma koji je povezan sa držanjem dijete.

John M Berardi je naučnik i kandidat za doktorat u oblasti Nutritivne i trenažne biohemije na University of Western Ontario, Canada. Njegova kompanija Science Link: Translating Research into Results™ se specijalizovala za dizajniranje programa koji integrišu trening, nutricionizam i suplementaciju, za sportiste snage i izdržljivosti visokog nivoa. Za više informacija posetite www.johnberardi.com.

–

Autor: John M Berard – Hungry, Hungry Hormones — Part 2
Preuzeto sa: www.t-nation.com
Prevela i prilagodila: I.K. za EXYU FITNESS

Category: Ishrana, Novo